Zlatni karaš (Carassius carassius) je autohtonom srpska vrsta mirnih nizijskih voda, danas retka i trajno zaštićena zakonom. Naraste do 40 cm i 2 kg, prosečno 15–25 cm. Telo je visoko, zaobljeno, zlatnožute do bakarno-narandžaste boje — odakle potiče naziv. Za razliku od šarana, nema brkiće. Stanište u Srbiji su sporotekuće i stagnantne vode: mrtvaje, bare, kanali, jezera s gustom vegetacijom i muljevitim dnom. Izuzetno je otporan na nedostatak kiseonika i niske temperature. Hrani se larvama insekata, biljnim delovima i muljem; aktivan je od proleća do rane jeseni. Temperatura za optimalni apetit je 15–24 °C. Mrest se odvija u maju i junu. Potpuno prestaje s hranjenjem tokom zime, zakopal u mulj. Ribolov zlatnog karaša je strogo zabranjen bez izuzetka. Vrsta je ugrožena direktnom konkurencijom i mehanizmom ginogeneze babuške (Carassius gibelio) koja je biološki agresivnija. Tamo gde su razdvojeni, zlatni karaš se i dalje održava i indikator je očuvanog ekosistema i odsustva invazivnih vrsta.

Ishrana: Svastojed pri dnu - larve insekata, biljni delovi i organski detritus. Aktivan od proleca do rane jeseni. Prezimljuje zakopan u mulj.

Tehnika: Ribolov zlatnog karasa je strogo zabranjen bez izuzetka.